Nedostatak iskrenosti.

Nedostatak iskrenosti prema sebi i prema drugima, podređenima i saradnicima. Nekako kao da nam ne paše da budemo iskreni na poslu. Ukoliko si iskren treba da se spremiš da ćeš biti tretiran na sve moguće negativne i drugačije načine koje ni ne možeš da zamisliš.

Neisreknost prema svom timu stvara distancu prema onima na koje se najviše oslanjamo. Kada smo neiskreni prema našim podređenima šaljemo im poruku da smo mi iznad situacije i njih, da su oni i kao bića ispod nas što kod njih stvara utisak naše otuđenosti.

Ukoliko otuđenost duže potraje, gubimo njihovo poverenje, i još više, gubi se njihova motivacija i posvećenost poslu. Na taj način se sve dublje uvlačimo u začarani krug zvan ’’ja protiv njih, oni protiv mene’’.

 

Svi su onu budale, samo sam ja pametan

Odsustvo iskrenosti prema saradnicima i kolegama na našem hijerarhijskom niovu vodi nas labilnim relacijama sa onima sa kojima treba zajedno da ’’vučemo’’ ka cilju. Čuveno ponašenje ’’svi smo super, jedni druge razumemo i jedva čekamo da vidimo leđa onog drugog’’. Nekako je lakše da ti kažem kako te gotivim i posle radim sve samo da ti ne budem partner na putu ka tvojim ciljevima. Ovo nas vodi onom drugom čuvenom ’’svi su oni budale, samo sam ja pametan’’.

 

Igrajući tu igru postajemo sve više usamljeni u svojim poduhvatima da postignemo rezultat, realizujemo uspešno projekat, promenimo sistem, itd. Trčimo za dobrim rezultatima sami i onda kada dođemo do njih u svetlu (ne)postignuća celog tima oni padaju u senku.

 

Neiskreni menadžeri su usamljeni menadžeri

Na kraju, neiskreni smo i prema sebi. Prvo rešenje kojim lako posegnemo kad osvestimo simptome usamljenosti je još veći otpor i borba. ’’Oni će meni, sada će oni videti ko sam ja, zna se ko je glavni’’, ’’Naravno da mogu bez njih’’, ’’Mogu sam’’, ’’Kako ću se radovati kad pokupim lovorike’’, ’’Ma šta me briga, svakom svoje’’ ili ’’Što bi se ja davao, kad se niko drugi ne daje’’, ’’I onako su svi nesposobni’’, i još mnoge druge rečenice kojima se hrabrimo da i dalje budemo neiskreni. I tako lepo sebe ubedimo kako mi najbolje znamo i kako mi možemo sve, kako ćemo izgurati, ili kako je sreća negde drugo, a ne u nama samima. I onda idemo tako svaki dan na posao, jedva ustanemo, a onda ostanemo tamo do mraka i žalimo se na ’’work-life’’ balans, loše odnose među kolegama, nesposoban tim i slično.

 

Kako biti iskren u poslovnom okruženju?

Kako smo došli do toga da svi nekako znamo da je za prijateljske, romantične i intimne odnose iskrenost neophodna, a u poslovnim relacijama ne? Kako biti iskren u poslovnom okruženji kada drugi vrlo često nisu? Kako biti iskren, kada znamo da će drugi da se drže starih navika, da prikrivaju svoje pravo ja, svoje namere, svoja osećanja?

Hrabošću!

Hrabrosću da se bude ’’ono što jesam’’! Hrabrošću da se izdrži potencijalni (ne)očekivani udarac, da se bude slab pred drugim.

 

Gde se nalazi ta hrabrost?

Unutar nas. Svi je imamo, samo su nas učili da je hrabrost kada jako stisneš zube i praviš se da si nešto što nisi i nastaviš da držiš stalno stisnute zube (čak i kad je osmeh) samo da ’’oni’’ ne vide da si možda slab. Paradoks. Smeti biti slab i to pokazati, to je hrabrost.

 

Život počneš da živiš po svojoj meri kad si spreman da ga živiš u skladu sa onim što stvarno jesi. A kada i na radnom mestu postaneš ono što stvarno jesi, sa svojim vrlinama i sa svojim manama, onda se više nema žalbi.  Kad znaš da svaku posledicu možeš da preživiš  i radiš u skladu sa svojim vrednostima postaješ zadovoljan, pa i na radnom mestu.