U trenutku kada je ovo izgovorila moja mentorka, učiteljica i prijateljica kao da je sunce obasjalo sve moje namere i put kojim sam krenula. Da li ste nekada imali osećaj koliko god vam drugi govorili da je važno da odrediš svoj cilj, svoj put, da na tom putu budeš pozitivan, da veruješ, da radiš i preduzimaš korake, da ipak počnete da posustajete? Govoriš sebi izdrži, radi veruj, veruj da će biti dobro, ne vredi iza sledeće krivine opet iznenadi uzbrdica.
Motivacija je važna družbenica da bi došli do onog o čemu maštamo. Nema života bez uzbrdica. Prvi korak je da to shvatimo, onda da prihvatimo, a potom i da živimo penjuće i spuštajući. Čekanjem da prođu uzbrdice i da konačno dođe to dobro u koje verujemo više umara nego što nas okrepljuje. Dok čekamo, mi ne živimo. Kad počnemo da živimo na način da svesno znamo ima uzbrdica i nizbrdica i da je i nemoguće moguće, počnemo da živimo princip sadašnjeg trenutka i realnosti. Kada smo spremni da prihvatimo da šta god da se desi mi već imamo sve potrebne resurse da sa time izađemo na kraj, tada nam više nije potrebna nada. Tada znamo da će biti i što biti ne može. Prestanemo da trošimo energiju tražeći odgovor na pitanje kad će ovo loše proći, jer loše nikad ne prolazi. Uvek je neko loše (neka barijera) tu, nađe se. Kada nam prestane biti važno koliko nam je snage trebalo da savladamo neki put u fokus ulazi naše biće i put sam po sebi, i onda krene, ide, teče.
Idem, koračam, radim, penjem se, silazim, pa neka bude što biti ne može, jer znam ko sam i znam da mogu.
